Педро – Црква ће се вратити…

Госпи до Педро Регис 30. јула 2022:

*Транскрипција радио емисије из 1969. са кардиналом Јозефом Рацингером (папа Бенедикт КСВИ) који предвиђа Цркву која ће поново бити поједностављена...

„Будућност Цркве може и произилазиће из оних чији су корени дубоки и који живе од чисте пуноће своје вере. Неће произаћи од оних који се прилагођавају само тренутку који пролази или од оних који само критикују друге и претпостављају да су они сами непогрешиви мерни штапови; нити ће произаћи од оних који иду лакшим путем, који заобилазе страст вере, проглашавајући лажним и застарелим, тиранским и легалистичким, све оно што људима поставља захтеве, што их повређује и тера на жртву.

Позитивније речено: будућност Цркве, још једном као и увек, преобликоваће свеци, људи, то јест, чији умови истражују дубље од слогана дана, који виде више него што други виде, јер њихов живот обухватити ширу стварност. Несебичност, која човека чини слободним, постиже се само стрпљењем малих свакодневних чина самоодрицања. Овом дневном страшћу, која једина открива човеку на колико начина је поробљен сопственом егу, овом дневном страшћу и само њом, човеку се полако отварају очи. Он види само онолико колико је живео и патио.

Ако данас једва да више можемо да постанемо свесни Бога, то је зато што нам је тако лако да избегнемо себе, да побегнемо из дубина свог бића уз помоћ наркотика неког задовољства. Тако наше унутрашње дубине остају затворене за нас. Ако је тачно да човек види само срцем, како смо онда слепи!

Како све ово утиче на проблем који испитујемо? То значи да је велика прича оних који пророкују Цркву без Бога а без вере је све празно брбљање. Не треба нам Црква која у политичким молитвама слави култ деловања. Потпуно је сувишно. Стога ће се уништити. Остаће Црква Исуса Христа, Црква која верује у Бога који је постао човек и која нам обећава живот изнад смрти. Свештеника који је само социјални радник може заменити психотерапеут и други специјалисти; али свештеник који није специјалиста, који не стоји по страни, гледа утакмицу, даје званичне савете, већ се у име Божије ставља на располагање човеку, који је поред њих у њиховим тугама, у њиховој радости, у њиховој нади и у њиховом страху, такав свештеник ће свакако бити потребан у будућности.

Хајдемо корак даље. Из данашње кризе ће изаћи Црква сутрашњице — Црква која је много изгубила. Она ће постати мала и мораће да почне испочетка мање-више из почетка. Она више неће моћи да насељава многа здања која је изградила у благостању. Како се број њених присталица буде смањивао, губит ће и многе њене друштвене привилегије. За разлику од ранијег доба, на њега ће се много више гледати као на добровољно друштво у које се улази само слободном одлуком. Као мало друштво, постављаће много веће захтеве на иницијативу њених појединачних чланова. Несумњиво ће открити нове облике службе и заредиће у свештенство одобрене хришћане који се баве неком професијом. У многим мањим скупштинама или у самосталним друштвеним групама, пастирска брига ће се обично пружати на овај начин. Поред тога, пуновремена служба свештенства биће неопходна као и раније. Али у свим променама о којима се може наслутити, Црква ће изнова и са пуним уверењем пронаћи своју суштину у ономе што је увек било у њеном средишту: вера у тројичног Бога, у Исуса Христа, Сина Божијег који је постао човеком, у присуство Духа до краја света. У вери и молитви она ће поново препознати сакраменте као богослужење, а не као предмет литургијске науке.

Црква ће бити духовнија Црква, која неће имати политички мандат, кокетирајући колико са левицом, тако и са десницом. Цркви ће то тешко ићи, јер ће је процес кристализације и бистрења коштати много вредне енергије. То ће је учинити сиромашном и учинити да постане Црква кротких. Процес ће бити утолико мукотрпнији, јер ће се морати одбацити секташка ускогрудост, као и помпезна самовоља. Може се предвидети да ће за све ово требати времена. Процес ће бити дуг и напоран, као што је био и пут од лажног прогресивизма уочи Француске револуције — када би се епископ могао сматрати паметним ако би исмевао догме и чак инсинуирао да постојање Бога нипошто није извесно — до обнове деветнаестог века.

Али када прође суђење овог просејавања, велика сила ће потећи из продуховљене и упрошћеније Цркве. Мушкарци у потпуно планираном свету наћи ће се неизрециво усамљени. Ако су потпуно изгубили из вида Бога, осетиће сав ужас свог сиромаштва. Тада ће открити мало стадо верника као нешто сасвим ново. Откриће то као наду која им је намењена, одговор за којим су увек у тајности тражили.

И тако ми се чини извесним да се Црква суочава са веома тешким временима. Права криза једва да је почела. Мораћемо да рачунамо на страшне преокрете. Али исто тако сам сигуран шта ће остати на крају: не Црква политичког култа, која је већ мртва, већ Црква вере. Можда више није доминантна друштвена моћ у оној мери у којој је била донедавно; али ће уживати у свежем процвату и биће виђено као човеков дом, где ће наћи живот и наду иза смрти.” -уцатхолиц.цом